FK Čukarički deo mog života (priča jednog navijača)

03. Mar

Da se odmah razumemo, ja ne znam da igram fudbal. To nije sport u kojem sam ikada odmakao dalje od igranja u detinjstvu na dva golića, napravljena od dve cigle ili kamena koji predstavljaju stative, sa gomilom ostalih musavih klinaca u ulici u kojoj sam se rodio i proveo čitav svoj dosadašnji život. Ili od šestomesečnog pubertetskog treniranja u jednom malom lokalnom čukaričkom klubu. Ili od igranja na nekadašnjim terenima osnovnih i srednjih škola na Banovom brdu te kasnije, u mojim sredovečnim godinama, u balonima koji su počeli devedesetih da niču kao pečurke po Čukarici. Ja sam najobičniji rekreativac koji odigra taj svoj fudbal jednom ili dva puta nedeljno jer volim da igram fudbal i isto tako, volim da posedim sa društvom na „trećem poluvremenu“ na kojem se ispričamo o svemu i svačemu. Ponajviše opet o - fudbalu.

Dakle, kao i većina ljudi koje poznajem, ja ne znam da igram fudbal, ali ga volim. Ima nešto, neka magija u tom kretanju lopte i igrača po fudbalskom terenu koju ne umem da objasnim, a koja u meni, dok posmatram fudbalsku utakmicu, izaziva pravu buru osećanja koje nema dok gledam ostale sportove. I to je neka najpribližnija definicija fudbalskog navijača koju mogu da dam. A u toj mojoj ljubavi prema fudbalu, fudbalski klub Čukarički zauzima posebno i nedodirljivo prvo mesto.

- Alo, Sale - čujem glas mog šuraka sa druge strane žice - skoči danas do mene, igraju popodne Liverpul i Mančester, biće cela ekipa ovde, imamo i piva i grickalica...
- Au, ne mogu, izvini. Danas igra Čuka. Hajde, videću ako stignem, da posle Čukine utakmice dođem do tebe makar samo da vas vidim.

Nekoliko sati kasnije, Liverpul, Mančester i Čuka su već završili svoje utakmice, ulazim promrzao i prokisao, malkice mrzovoljan jer je Čuka odigrala loše, kod šuraka u sobu. Ogroman televizor, idealan za gledanje fudbala iz fotelje, grickalice i prazne flaše od piva rasute po stolu, svi moji drugari udobno i lenjo zavaljeni u fotelje i jastuke na dvosedima.

Čujem glas jednoga od njih:

- Aaa, evo ga i najverniji navijač Čuke! Pa gde si ti, čoveče! Da znaš samo kakva je bila tekma Liverpula i Mančestera! A ti gledaš Čuku po ovakvom vremenu...

Ćutim i smeškam se jer sam na ove situacije i na ovakva peckanja odavno navikao. I svaki put se zapitam - da zaista, šta je to što me tera da po nekom kišovitom i hladnom danu radije provedem dva sata na vrhu Banovog brda, nego da sa čitavom ekipom mojih bliskih drugara sedim u toploj sobi, udobno uvaljen u fotelju i da uz šale, peckanja i smeh pratim jedan od derbija najjače lige na svetu?

A, u stvari, odgovor na ovo pitanje već odavno znam.

Na moju prvu fudbalsku utakmicu u životu odveli su me moj otac, ujak i teča, tri najznačajnije muške figure u mom odrastanju i vaspitavanju. Imao sam deset godina. Bila je to utakmica Čukarički - Pelister iz Bitolja u tadašnjoj takozvanoj Drugoj ligi - istok u SFRJ. Stadion Čuke je bio prepun, pobedili smo 2:1, a pamtim još i da je jedan gol za Čuku iz penala dao legendarni kapiten Macan.

I od tog momenta, od tog trenutka ulaska na stadion Čuke, postao sam potpuno opčinjen tim zelenim pravougaonikom na kojem 22 igrača u dresovima različitih boja doživljavaju svoje uspone i padove, trenutke inspiracije i trenutke poniženja, svoje radosti i svoje tuge... A sa njima i ja prolazim kroz sve to u tih, za mene, čarobnih 90 minuta koje doživljavam svakog vikenda. FK Čukarički je bio moj put, moja staza, da zavolim fudbal i da u njemu uživam evo već četrdeset godina.

A u tih mojih 40 godina Čuka je prolazila kroz različite faze, od nekadašnjeg saveznog drugoligaša, postali su srpskoligaš, neko vreme bili i u beogradskoj zoni, pa su se devedesetih, po raspadu Jugoslavije i svođenja fudbalskih takmičenja na Srbiju i Crnu Goru, potom i samo na Srbiju, nalazili i u društvu najboljih, u prvoj ligi. Povremeno bi se posle neuspešne borbe za opstanak našli na jednu ili dve sezone u drugoj ligi, ali bi se i vraćali opet u elitu.

Za Čuku su osamdesetih godina prošlog veka, pored članova moje familije, igrali i mnogi moji drugari iz osnovne i srednje škole. Neki od njih su ostali negde na tom putu prolaska kroz starosne kategorije u fudbalu, ali neki su stigli i do prvog tima Čuke.

Moj brat od ujaka, tri godine mlađi od mene, bio je golman u mlađim kategorijama Čukaričkog. Moj dobar drugar je igrao levog beka u omladincima. Dugogodišnji kapiten i ključni igrač Čukaričkog u vremenu srpskoligaškog života i potom, tokom devedesetih, prvoligaških dana, bio je čovek sa kojim sam u osnovnoj školi imao zajedničke časove fizičkog vaspitanja i koji je i meni na tim utakmicama dva odeljenja na terenu osnovne škole nameštao golove isto onako kao što je to posle radio na zvaničnim Čukinim utakmicama dugi niz godina. Jedan od bitnih ljudi u današnjoj klupskoj strukturi je moj komšija iz detinjstva sa kojim sam tada igrao na ona dva, na početku ovog teksta već pomenuta, golića sa stativama od cigle ili kamena ili na krovu jedne garaže na početku Lješke ulice, terenčiću ograđenom gvozdenim gelenderom na kojem su crvenom farbom na zidiću bili iscrtani mali golovi i bilo napisano „Old Traford“. Tu smo delili naše komšijske fudbalske megdane koji su nama, klincima od desetak-dvanaest godina, tada bili isto tako značajni kao i večiti derbi.

Gledam stare porodične fotografije i fotografije iz galerije na sajtu FK Čukarički. Evo ga moj deda, jedan od osnivača ČSK, kasnije FK Čukarički. Na fotografijama timova FK Čukarički iz četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka prepoznajem dva moja ujaka, starog kuma, zatim bliskog prijatelja moje porodice... Sve su to meni dragi ljudi iz mog detinjstva i mladosti.

I tek tu shvatam da je moja porodica već skoro 90 godina vezana za FK Čukarički tom posebnom ljubavlju prema klubu koji je postao sastavni deo naših života isto onako kao što smo mi postali sastavni deo klupske istorije.

I to je taj razlog, baš u tome leži odgovor na ono pitanje koje postavljam samom sebi posle drugarskog peckanja da sam „najverniji navijač Čuke“.

FK Čukarički je sastavni deo moga života isto tako kao što su to osnovna i srednje škole na na Banovom brdu u koje sam išao, isto tako kao što je to Požeška ulica i šumica preko puta OŠ „Josif Pančić“ u kojoj je nekada postojala kafana „Majevica“ koju smo u našim srednjoškolskim danima zvali Šervud i u kojoj smo sedeli krijući se poput Robina Huda i njegove bande jer smo pobegli sa časova u školi, isto onako kao što su to moje komšije i poznanici koje srećem svakodnevno u kraju, isto onako kao što su to meni neki dragi ljudi i neke tačke na Banovom brdu za koje me vezuju najlepše uspomene...

I baš zato sam u stanju da odbijem poziv mog šuraka i da se potom, po ko zna koji put, popnem na ovo naše Brdo samo da bih još jednom gledao klub koji je neodvojivi deo mog života.

I nije to više ni samo navijanje... To je mnogo više od navijanja za neki fudbalski klub.

A FK Čukarički danas?

Nedavno sam čuo intervju jednog od ljudi čija je uloga pre tri godine bila ogromna u podizanju Čukaričkog na noge posle teške situacije u koju je zapao. Taj čovek, koji je zajedno sa još nekim ljudima koji su se rodili, rasli i živeli uz FK Čukarički, učestvovao u spasavanju tog sastavnog dela moga života od potpunog nestajanja, u tom intervjuu je rekao da je najveća prednost FK Čukarički danas u tome što u njegovoj upravi sede ljudi koji stanuju na 500 metara od stadiona. Tačno! Dodao bih na ove njegove reči i to da su to ljudi kojima je FK Čukarički takođe neodvojivi sastavni deo njihovih života isto kao što je to slučaj i sa mnom. I to i jeste osnovni razlog zbog kojeg ova naša Čuka danas raste, napreduje i može da posluži na ponos čitavoj Čukarici.
Voleo bih samo da moj ćale, ujak i teča mogu da vide ovaj današnji FK Čukarički. Verujem da bi se ponosili njime isto ovoliko koliko se i ja ponosim.

Aleksandar B. Tasić